Посланице
ДРУГА ПОСЛАНИЦА ОЦУ ТЕОФИЛУ
Тражих и нађох посланицу прву, која је сада друга. И ево мало речи што одолеше ветру, мало жара испод купе пепела. Предајем их твојој љубави, јер су највећи међу чуварима топлине.
Пишем ти, оче Теофиле, иако грешан и у искушењима, али изнад свега љубећи истину. Јер боље је са кровова да казујемо, него да заклоњени зидовима, а несакривени пред Богом, то исто, и више још, један другоме шапћемо. И нека нам се умножи писање, и нека Господ суди о истини и лажима. Али хришћани смо и због тога да не сакријемо истину, и да притрпимо због ње. Деси ли се да у томе и погрешимо, то није из злобе, већ из незнања. Но не правдам се, већ молим за опроштај, као што ће нам и Господ, по милости својој, опростити. Да будемо деца истинских учитеља, храбрих исповедника вере.
Довољно је отесаних крстова, а мало је једна Голгота.
Њихове руке су биле мале, а нико их није упутио ка храму. Њихове су очи угледале крстове, али крстови нису осетили њеихове усне. Њихови домови и парохије су били пустиње. Нико им изворе показао није.
Шта ћемо са иновернима, оче Теофиле? Гладни су, а ми им ништа не приносимо. Жедни су, а ми им извор затрпавамо.
Кажем ли Господе, подај ми спасење, исто је као да кажем: Господе, дај ми смирење. Дај ми да смиреним срцем поимам о Твом промислу и допуштењима… Не разгоревасмо пламен љубави у срцима својим и пламен се појави црквама нашим…
Кренух ка амбису и Рука ме једна подиже. Видео сам Господа. Мутна ме је вода позивала, а одазивао се нисам. Видео сам Господа.
Водио сам многе њима. Био сам само водич до извора. И само у тим манастирима препознавали су Љубав и Истину. У сваком манастиру седео је он и проповедао кроз уста ученика својих.
Ако сам притиснут бременом грехова, могу ли о туђим сведочити? Ако је њима страданије, мени је мученије. Њима туга, мени шкргут зуба. Њима можда нада, мени засигурно безнађе. Нема краја греху. Нема краја без покајања Ко ће се искрено покајати? Ко ће искрено крст понети? А ко ће се под крстом сакрити? Коме је крст привезак, а коме крст? О крсту си ми писао, оче Теофиле, и знамењем крста ме, у писму, осенио. Понесох, или ми се чини, то знамење, то отелотворено небо. Прво је небо на крст сишло у виду распећа и васкрсења. Крст је небу смисао. Без крста небо и није небо, већ бездан, ноћ без светлости крста.
Чезнух за твојом пустињом. Да видим стену и колибу под њом. Да видим да ли смо у твојој пустињи ближи небу. Подучио си ме стрпљењу и упутио на град, на ту, како ми рече, бескрајну пустињу. Из ње се побегао, кажеш, оставивши нама јакима да се са њом боримо. Теби скромност, оче, нама гордост. И заиста, отворих очи и погледах. Има ли оних што су се сакрили у своју клет? Има ли подвижника у највећој пустињи од свих? Има ли оних што молитвом спашавају град? Не видех светлост. Тумарао сам. Понекад искрено исках и даде ми се. И утихну жеља за пустињом далеком. Јер даровао си и мени грешном пустињу за подвиг. Да ли се из ње види небо?
већ за оним што, и кад очи затворе, виде светлост.
| Биографија
|