ВЕЧНИ КОЛАШИН
О маловременом и пролазном лако је беседити.
И поставити међе, загледати се у почетак, одредити трајање. Када је реч о Колашину, дужност нам је именовати оно што је вечно, оно по чему се препознају људи и њихов земаљски и небески завичај. Како са рубова Колашина омеђити његову бесконачност? Како у трену историје препознати метаисторију? Како кроз рам прошлости одредити слику будућег трајања? Како из знамења подићи стубове вечности? Како из крхке биљке одгајити столетне храстове? Како у једном звону препознати мелодију вечне љубави? Одговор на сва питања гласи: загледати се у Колашин као у бистри извор. А онај који је загледан у Колашин, видеће све, откриће му се тајне и знамења вечног Колашина. Насупрот онима који га не познају, који ће му олако омеђити границе и пребројати људе. Они неће знати да није случајно што су Колашин и Колашинци на месту на којем јесу. Као да их је тај чудесни простор одувек чекао. Да се појаве ти и такви људи, вечита брана вечном непријатељу. Само су они могли опстати овде. Само су они могли одолети. Само су они познавали стазе, били вешти на оружју, веровали да Србија није Морава и да ће се једног дана спустити у њихове домове, проширити се на њихове шуме и ливаде, пригрлити Ибар као што грли Мораву. Колашин има вечан сан о Србији. Србија има Колашин на свом најосетљивијем месту. Колашин никада није попустио. Не због себе, већ због Србије. Колашин је и данас на истом оном месту на којем је био када је Србији било најпотребније. Сиромашан и рањив, али постојан и одлучан. Само Колашин има једну дивну привилегију. Других привилегија нема. Међу свим привилегијама она је највећа. И не припада случајно Колашину. Која је то привилегија? Само је Колашину дано да може истовремено да гледа и Косово, и Метохију и Рас. Да их помилује, закрили, ако треба и утеши. Косово је Колашину нада, Метохија му је вера, Рас му је љубав. Сви се у Србији могу одрећи Косова, Метохије и Раса. Колашин се одрећи не може. У њиховом је вечном загрљају. Такво му је место. Ни часније ни теже улоге. А мало руку. То је знала и она рука која је побила први колац у врлетном Колашину. И није задрхтала. Није се уплашила. Кад није било другог оружја, знала је тај исти колац извадити да би се одбранило достојанство. Тешко је раздвојити достојанство и слободу. Али су Колашинци увек на прво место стављали достојанство. Оно им је утирало пут ка слободи. У Колашину је вечно небо над Колашином. Само у њему земља личи на небо. Њихов пут ка небу је останак на земљи. Зато су Колашинци проклели сеобе и заувек из страна света избрисали север. Зато овде, у Колашину, мора се рећи и следеће. Колашину је увек био потребнији монумент кнезу Луку Придворјанину него патријарху Арсенију. Кнез Лука је још увек у таласима, а патријарх је на монументу, недалеко од Лукиног вира. У Колашину је вечна вера православна, вера прађедова. Поред тога што је увек имао два манастира, имао је и љуту православку. Један манастир у средишту, други на крајњем западу, љута православка у сваком дому, спремна да и угарком и пламеном зачува завештану веру. Нимало случајно само је Колашин сачувао ону књигу каква се некада чувала у Патријаршији и Дечанима. Да ли је о томе слутио Григорије Божовић, песник вечног Колашина? Сачувао је понешто и од језика, онаквог језика какав се могао наћи само у Светом Писму и у јуначким песмама. А данас и у причама најзнаменитијег Колашинца. И песма колашинска је вечна, она јуначка каква се могла чути под Беримом или о Петровдану у Црној Ријеци, у домовима колашинских кнежева и на сваком месту где се о Косову певало и име Божје спомињало. Вечно је у Колашину достојанство дома и госта, отменост сиромаштва и понос горштака. Ако је нешто и натруњено, заборав ће га прекрити. Али заборав неће прекрити оне народне трибуне, што су вековима до данашњих дана подупирали небо држећи се за земљу. И наше је време изнедрило праве Колашинце. Они су се придружили оним прецима којима је Колашин био свет и зато постао вечан. Оним Колашинцима који су се заклињали пред моштима Светог Петра и Свете Руке. И за њих и за нас Колашин је један. Он је надживео зулуме свих времена. И сачувао своја вечна знамења. И у нама негде живи вечни Колашин. Зубин Поток, 30. јун 2007. | Биографија
|