ОТАЦ ЈУСТИН - НОВИ ГРОМОВ
Загрме са неба Господ (Пс. 17,13).
Како да назовемо овога кога по гласу познајемо? Чији је глас знамење једне епохе и опомена маловернима. Да ли апостолом? Или новим богословом? Да ли исповедником? Или новим мучеником? Да ли наставником праве вере? Или новим српским учитељем? Да, и апостолом. Јер постаде у народу свом други апостол. И новим богословом, јер је више од других Срба богословствовао. Да, и исповедником. Јер нико, као он, није тако храбро исповедао свету веру. Да га назовемо и наставником праве вере, јер је он, следећи Свештену Двојицу, Саву и Симеона, правом вером дисао и писао, живео и стварао. И најзад, зашто га не назвати новим учетељем српским. Јер је по учитељству своме раван овој двојици. Но, ослушнимо глас његов. Глас његов који и данас грми. Глас његов из дубина. Глас његов са кровова. Глас његов са небеских висина. Ослушнимо и ускликнимо: Загрме са неба Господ. Загрмеше на земљи синови његови: Јаков Заведејев, и Јован брат Јаковљев, и Григорије што назва се Богослов, и Максим што беше Исповедник, и Сава, српским земљама светлоносац, и ини. И Господом, и Јаковом, и Јованом, и Григоријем, и Максимом, и Савом – Јустин, нови син Грома. Најпре га, дакле, можемо назвати – Нови Громов. Ако је Николај – Српски Златоуст, Јустин је Српски Громов. Ако је глас Јована Громова одјекнуо по свим крајевима земаљским, глас Јустинов га је следио. Ако се Јован назива громом најузвишенијим у богословствовању, онда је Јустин богословствовао Сином Љубљеним и Учеником Љубљеним, јер је Њима самим проповедао и грмео. Јован – новозаветни громовник, Јустин – српски громовник. Громовник у школи. Громовник са универзитетске катедре. Громовник у свету и громовник у отаџбини. Громовник ћелијских висова и громовник са амвона. На сваком месту и увек громовник. Јер је грмео: О Господу и Спасу нашему. О Цркви једној и Светој Тројици нераздељивој. О вери Отаца, о вери православној. О љубави и псеудољубави. О јеретицима и свејереси. О Арију и новом аријанизму. О Светоме Сави и Светоме Николају. О Косову и Видовдану. О словенству и српству. О души и светлости. О човеку и цвету. Можемо с правом рећи: Иако су нас многе несреће сналазиле, због Преподобног оца Јустина припадамо срећним народима. Иако је због Срба морао да грми, мисао је његова од грмљавине стварала небеску музику. У славу Господа. Зато, радујмо се уочи Јустинових Благовести. Нека се радује Јустиново Врање. Радујте се, пчињски подвижници. Радуј се, свети Прохоре. Радуј се стадо Христово, што имаш Јустина Ћелијског и Врањског. Радуј се оче Јустине, надо уцвељенима. Радуј се оче Јустине, заштитниче прогнаних. Радуј се оче Јустине, источниче богомудри. Радуј се, српска похвало, радуј се! У Врању, уочи Благовести 2011. | Биографија
|