ДЕСПОТ СТЕФАН - МЕЂУ СВИМА ВИСОКИ И СЈАЈНИ Да нам не буде све мрачно после Косова, након судбоносне 1389, побринуо се син Лазарев, верно чедо отачаства свога – деспот Стефан. У сумраку сабравши расуту светлост свете лозе и зраке светог мучеништва, осветлио је нови пут распетој и крстоносној Србији.
У страшном ковитлацу косовске трагедије, када је страдало мноштво витезова, стасавао је витез који ће посрнулу српску државу, након Марице и Косова, ваздигнути мачем и речју, мудрошћу и снагом. Нису нимало утихнули немирни валови историје у годинама док је млађани деспот чекао да се испуне године пунолетства, нити је Србија зацелила своју косовску рану. Време беше последње и сунце се приклонило заласку. Знао је деспот. Он је осећао Косово и снажније и болније него други, не само због очеве погибије, већ и због сестре Оливере, дате Бајазиту у харем, која је једна од највећих накнадних жртава косовске трагедије. Она је истовремено и потврда опредељења кнегиње Милице да и на тај начин спашава Србију. То опредељење није више било лазаревско, али се димензија једне овакве жртве донекле могла мерити са Лазаревом жртвом. Деспот се учио и на једном и на другом. Те две породичне несреће морале су се дубоко урезати у свест младога Стефана. Са том свешћу сазревао је будући владар Србије и рађала се једна нова, постлазаревска Србија, Србија између Истока и Запада. Та Србија је била оптерећена старим бољкама, као што је неслога, и новим непријатељима. Многи су путеви водили ка странпутици. Осећао је деспот. Он је један од оних ретких српских владара који је успео, и то у најтежим околностима, да води умешну политику према моћним земљама какве су у то време биле Турска и Угарска. ''У своје дане према себи умири најјаче државе, источне и западне народе'', каже његов биограф. По дипломатској вештини подсећа на свог далеког претходника Стефана Првовенчаног. На њега подсећа и по љубави према уметности и још по много чему. Деспот је поседовао и ретку харизму. Њоме је пленио све око себе, стварао пријатеље и разоружавао непријатеље. То је био деспот свом појавом и својом унутрашњом снагом. То је деспот немерљивог дара. Али његова личност нам открива и не мале димензије његовог распећа: 1) Он изнад свега храбар и достојанствен, морао је признавати вазалство, 2) Иако први у уметности и витештву, презирао је музику, 3) Први позвавши у нашој литератури девојке и младиће на љубав, сам је мрзео женску љубав, 4) Законољубац и давалац милостиње, знао је бити окрутан. 5) Знао је да кажњава, али и да прашта; да ратује, али и да тихује. 6) Грешио је, али се и кајао. Упркос свему, био је међу оним српским владарима који је највише пленио своје савременике како лепотом физичког изгледа, тако и побожношћу и духовном снагом. За њега се могло рећи да је био смирен, мудар, храбар и по свему изузетан. Засигурно је често био и замишљен и усамљен, и загледан у гроб очев, и у поприште битке, у стуб на Пољу Косову, у речи исписане на стубу. Носило га је Косово, а смиривила га мисао о њему. Живео је литургијом, али је стасавао и са епском песмом и тужбалицом. Био је и витез и лирик, али и јунак и трагичар. Носио је печат времена и том времену подарио значајно дело – замах свога мача, мишицу снажних руку, дар свога пера. Деспот је био Србима својеврсно знамење, нека врста испуњења Божје правде, награда за косовско мучеништво, знак да Господ није оставио Србе на милост и немилост иновернима. Само је изузетан владар могао водити државу након Косовског боја. Зато што су у њему били сједињени мудрост и снага, јер, како каже писац, ''беше велики и изванредан у премудрости и сили.'' Тим особинама је стекао наклоност моћних, у свему чувајући достојанство. Мач га је уздизао, побожност га је смиривала. Ратови су га јачали, вера га је оплемењивала. Пространства су га узносила, молитва га је чинила скрушеним. Морао је бити и једно и друго, имајући увек Бога пред очима. Он који је љубио мач, изнад свега беше наоружан штитом вере. Животом и делима постаде чувар побожности, а ''милостињом и вером беше као нико други.'' Постоје сведочанства да се толико бринуо о сиротињи ''да је сам излазио ноћу по путевима и оградама да даде милостињу својом руком.'' Попут својих славних претходника подизао је цркве и молчалнице и бринуо се, више него многи други, о божанским књигама и био предан божанским речима. Васпитан од детињства на том темељу, и сам је израстао у врсног књижевника, испољивши међу многим даровима и тај дар. У томе је имао изузетне учитеље и васпитаче, међу којима су монахиња Јефимија и монах Данило. И у књижевна дела он је уткао суштинске одлике своје личности, побожност и витештво пре свега, васпостављајући као темељни принцип свеопшту љубав која све превазилази и све обухвата. То је она љубав која је надахнула апостоле, утврдила у вери мученике, пећине испунила појањем. Он учен и уман, сабирао је књижевнике и преводнике љубећи и књижевност и историју. Љубављу највише засијавши, остао је, ипак, по нечему загонетан. Наиме, ''био је познат роду по загонетности својих очију која је слична сунцу и сунчаној светлости, од кога примамо светле зраке, али не целу суштину.'' Као што је светлео духовном лепотом и духовним видом, тако је засветлео и физичким изгледом међу западнима: ''Овај деспот беше над свима најсветлији; пред свима и изнад свих видео се, као месец међу звездама; и из далека видео га је свако.'' Ту светлост препознаће и не увек њему наклоњени Дубровчани, истакавши у једном писму следеће: ''Господ Бог вас је прославио на лицу земље и поставио вас велика и силна господара и почаствовао високим великим разумом од којега велика светлост и зраци слични сунчаним целом свету светле.'' Ниједна српска личност, након Светог Саве и Светог Симеона, није обасјана таквом светлошћу, нити украшена светлосним симболима као што је то Свети Деспот. Лазар већ беше засијао на небу, док је мрак прекривао Србију. И на тој земљи роди се светлост од кога благородни примаху светле зраке. Да нам не буде све мрачно после Косова. | Биографија
|